Na ovogodišnjem 76. Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu, održanom od 12. do 22. februara, glavni fokus bio je na diskusiji oko toga da li bi film i politika trebalo da budu odvojeni ili ne. Već prvog dana samog festivala, upitan na pitanje u vezi sa situacijom u Gazi i ljudskim pravima, predsednik ovogodišnjeg žirija, nemački režiser Wim Wenders, odgovorio je sa izjavom: Ne smemo se mešati u politiku (,,We have to stay out of politics”). Takođe je nazvao ljude koji se bave pravljenjem filmova protivtežom politike. Molim?

Naravno, ovo je izazvalo velike kontroverze među publikom i otvorilo već mnogo puta postavljano pitanje - koliko ima političkog u filmovima? Tokom trajanja festivala, indijska autorka Arundhati Roy je povukla svoj film iz takmičenja zbog nesavesnih izjava članova žirija, kao i iz solidarnosti prema palestinskom narodu. U jednom javnom pismu, preko 80 poznatih figura u filmskoj industriji kritikovalo je Berlinski festival zbog nedostatka kritika u vezi sa dešavanjima u Gazi. Direktorka festivala, Tricija Tatl, objavila je odgovor na ova dešavanja i izjavila: Ne verujemo da postoji stvaralac na ovom festivalu koji je ravnodušan prema onome što se dešava u svetu. Umetnici su slobodni da koriste svoje pravo na slobodu govora na način koji odaberu. Ne očekuje se od umetnika da komentarišu sve šire debate o prethodnim ili sadašnjim praksama festivala nad kojima nemaju kontrolu.

Ovakve izjave su posebno interesantne u kontekstu toga da je Berlinski festival 2023. godine otvoreno izjavio kritiku prema ruskoj agresiji na Ukrajinu, kao i solidarnost sa demonstrantima u Iranu, ali nijednom ništa tako konkretno u vezi sa dešavanjima u Gazi.

Da ne bude da sam skroz ocrnila Berlinale, film koji je ove godine dobio Zlatnog medveda jeste Yellow letters, koji govori o paru turskih pozorišnih umetnika nakon što dobiju otkaze zbog političkog progona u Turskoj. Nisam ga gledala, ali na osnovu sinopsisa čini mi se da je žiri ipak svojom odlukom rekao da politika jeste povezana sa filmom itekako, ali sa onom stranom politike koja njima odgovara da kritikuju.

Sa druge strane, tri meseca kasnije, tokom ovogodišnjeg 79. Kanskog festivala koji je bio održan od 12. do 23. maja, mogla se čuti skroz drugačija priča. Predsednik filmskog žirija, korejski režiser Park Chan- wook, izjavio je da ne misli da bi politika i umetnost trebalo da budu odvojeni. Dodao je da je bizarno smatrati da su ta dva u konfliktu i da, samo zato što umetničko delo sadrži neku političku izjavu, ne znači da je ono neprijatelj umetnosti. Lično se više slažem sa ovakvom perspektivom i čak mislim da svako umetničko delo, pogotovo filmovi, inherentno imaju u sebi politički element, iako možda autori nisu ciljali na to.

Novi film ovog čuvenog korejskog režisera, No other choice, upravo se bavi političkim temama koje osvetljavaju mračnu stranu današnjeg post-industrijskog društva. Radi se o čoveku koji dobija otkaz jer je kompanija u kojoj je radio proteklih 25 godina otkupljena i o njegovom neuspehu da nađe novi posao. Spojler za one koji nisu gledali film, ali na kraju, nakon svih krvavih dešavanja, on dobija posao u fabrici gde je sve automatizovano i gde je on jedini covek koji je zaposlen. Savršeno je zadovoljan takvim položajem što pokazuje do koje granice nas kapitalizam danas gura i sa čime neki ljudi moraju da se pomire kako bi preživeli.

U filmovima možemo da vidimo određeni način života, način mišljenja ili ponašanja, koji nas može podsvesno privući. Postoji ona poznata izreka you are what you eat, ali se vrlo lako može reći da smo ono što gledamo. Dobar primer jeste činjenica da se kod nas u bioskopima najviše prikazuju američki filmovi, kao i to što Oskare, koji se smatraju najprestižnijom filmskom nagradom, dodeljuje Američka Akademija filmskih umetnosti i nauka. Samim time, dosta konzumiramo američke filmove i tako upijamo njihov način života, razmišljenja i podsvesno počinjemo da mislimo da je to najbolji način, kao i da je to jedini način koji postoji. Ideja američkog sna, koncepta da se svi snovi ostvaruju u Americi, samo ako radiš i trudiš se dovoljno jako, došla je upravo većinski iz holivudskih filmova u kojima na kraju momak/devojka iz malog grada ostvare sve što požele iako na početku filma nisu imali ništa. Kao što svi dobro znamo, u stvarnosti nije baš tako.

U filmovima se mnogo može reći bez da se išta zapravo konkretno kaže, i baš zato film i politika nikad ne mogu biti dva odvojena entiteta koji se ne dodiruju. 

Filmovi, i umetnost generalno, najbolje su alatke za razvijanje kritičkog mišljenja prema vladajućim idejama i normama. Kroz filmove mogu da se prikažu problemi ljudi sa kojima verovatno nikada ne bismo mogli da komuniciramo. Na ovogodišnjem Beldocs-u gledala sam dokumentarni film La Sal Negra (,,Crna so”) koji se bavi pitanjem životne sredine u argentinskim Andima i kako rudnik litijuma polako uništava način života starosedeoca tog regiona. Verovatno nikada u životu neću otići tamo i neću upoznati te ljude, ali na ovaj način se osećam ipak blisko njima i problemima sa kojima se susreću. Kroz filmove se baš tako gradi solidarnost koja prevazilazi državne granice i spaja ljude na globalnom nivou. 

Naravno, jasno je da se filmovi mogu korisititi i u svrhu razdvajanja ljudi i sejanja mržnje i razlika, ali čini se da javno mnjenje današnjice ipak  favorizuje filmove koji se kritički osvrću na dešavanja u svetu. Umetnost je oduvek bila kolevka kritike i bunta, i filmovi nisu nikad bili, niti su sad, izuzetak u tome. Samim time, gledanje i pravljenje filmova (bila to režija, produkcija, gluma ili nešto drugo) predstavljaju političke delatnosti i nešto što je prirodno utkano u političku kulturu jedne zajednice.

Videćemo šta nas još čeka, ostao je jedan filmski festival ove godine, takođe deo velike trojke, Venecijanski festival, koji se održava u septembru. Jedno je sigurno, a to je da postoji diskusija među ljudima o umetnosti i politici, koliko god da se oni možda ne slagali u svojim pogledima, i to je ono što je ključno. Bez diskusije i razmišljanja svet postaje obojen samo crnom i belom bojom, bez milion ostalih boja i nijansi koje sačinjavaju naše emocije i živote. 

Autor fotografije: John Vetterli