---

Grandž veče u Krivom Putu, Igor na bas gitari, Đole na akustičnoj, prigušena svetla, plesanje uz Temple Of The Dog i ostale bendove koji su neretko bili na mojoj mamurluk plejlisti. Nije nam bilo dosta melanholije te večeri pa smo produžili do Đoletove čuvene sobe, koja kao da nema limit na broj ljudi, određeno doba noći u koje se dolazi i stanje svesti prisutnih. Zajedno smo, ispunjeni, tražimo Đoletu da nam peva još, ali on priča kako ne može glasno, iz grla, da ne probudi komšije. Smederevo ima štekove, Jezavu, park Tri Heroja, Regulaciju, zauvek toplinu ovakvih soba i ljudi koji su u njima, a sada zvanično i na radost svih nas - Kidalicu.

Pesmu Brozane noći sam napisala kao posvetu Đoletu i njegovoj sobi pre par godina, pa bih je iskoristila kao uvod u razgovor koji sledi.

retke, bronzane noći u njegovoj sobi
bilo je nemoguće zaustaviti
trzalicama je sekao cigarete na parčiće
stavljao ih ispod jezika
govorio kako je jedino on
zaista
došao sa visina

preživeli pesnik akrobata
nikada se nije zadržao u pesmi
praznog pogleda
bled i nedokučiv
puštao nas je unutra
i prkosio sebi

Kristina: Kidalicu si definisao kao do sada neostvarenu želju i kao nešto što je započeto kao Kidalica Project. Možeš li da nam kažeš malo više o svojim muzičkim počecima i odrastanju u Smederevu? Sa kim si svirao, šta si zapravo želeo od muzike i kako su zvučale tvoje prve pesme?

Đorđe: Kidalica Project nastaje 2009. godine, kada mi drugar iz srednje pokazao program Fruity Loops. Tada prvi put krećem sam da pravim elektronsku muziku. U tom periodu su tek počinjali i moji prvi koraci sa Saletom u SquantaX-u , pa se sve delilo na dve strane - bend i računar. Sa jedne strane zajedničko sviranje i komponovanje, razmena ideja i energije, a sa druge strane moje lično kopanje po zvuku i traženje nečeg svog.

Odrastanje u Smederevu je imalo tu neku sirovu, buntovnu energiju. Svi smo se držali zajedno, bez obzira na to ko šta sluša - rastamani, reperi, metalci, pankeri. Od muzike u to vreme nisam želeo ništa konkretno. Znali bismo da sednemo kod nekog za komp i radimo u fruity-u, a i da pravimo bendove i sviramo. Iz te ekipe me u jednom trenutku povlači metal/pank družina, gde počinjem da sviram sa njima i ulazim u novi projekat - ROV.

K: Mnoge noći su provedene u tvom stanu u centru grada koji je kao neko utočište. Prigušena svetla, igraju se igrice, sluša se grandž i pije pivo. Smederevo za neke ljude možda jeste mrtav grad, ali osećaj zajedništva uz bliske ljude je oduvek postojao makar za mene, verujem i za tebe? Šta te je najviše ispunjavalo dok si svoje buntovne/mlade godine provodio u Smederevu?

Đ: I za mene je, da. Najviše me je ispunjavao širok krug ljudi, sa kojima sam voleo da se družim i bio blizak, sa kojima sam i dan-danas u dobrim odnosima. Zahvalan sam na tome, jer je taj stan/utočiste doprineo da se ta prijateljstva izgrade i ostanu.

K: SquantaX je projekat koji si pokrenuo sa Aleksandrom Lazarom (autorom spota za „U ovoj pesmi") i to je moj prvi susret sa tvojom muzikom. SquantaX je zaista bend koji otkriva dubine Jezave i uči te da slušaš i osećaš. Potpuna avangarda i najbolji bend koji više ne postoji!!! Reci nam nešto više o bendu i saradnji/prijateljstvu sa Saletom?

Đ: U tom periodu smo Sale i ja bili klinci koji su imali jaku kreativnu hemiju. Smišljanje pesama je išlo bez napora, brzo i prirodno. Tada su nastale neke od najboljih ideja i pesama na kojima sam učestvovao.

Naše prijateljstvo je krenulo od početka srednje škole. Obojica smo bili grandžeri i kada smo počeli da sviramo, odmah smo se bacilli na autorske pesme. U početku smo funkcionisali kao duo, svirali smo po školskim priredbama, novogodišnjim predstavama, a kasnije su se kroz bend provlačili različiti basisti i bubnjari. Imali smo i par ozbiljnijih svirki. U nekim trenucima je delovalo da bi to moglo da ode u ozbiljnijem pravcu. Međutim, bend se vremenom ugasio zbog životnih okolnosti. Petnaestak pesama koje imamo snimljeno je u kućnim uslovima, ali i dalje stojim iza toga da bi SquantaX bio mnogo veći projekat sa širokom publikom, da se snimao u ozbiljnijem studijskom okruženju. a možda se to i dogodi - postoji ideja da se projekat ponovo pokrene u nekom izmenjenom žanrovskom obliku.

K: Kad smo kod prijateljskih bendova, preko Saleta si počeo da sviraš u bendu Nothing Sacred, gde si još uvek aktivan, a sa Bokijem iz Smedereva si svirao u prethodno pomenutom bendu ROV. To jesu bendovi čiji si član i kreativno si doprineo dugosvirajućim izdanjima, međutim Kidalica je ipak nešto potpuno posebno i potpuno tvoje. Postoji li izvestan strah koji si morao da prevaziđeš da bi smogao hrabrosti da ljudima prikažeš sebe u ovom svetlu?

Đ: Zapravo, bila je ideja da se na Saletovu inicijativu ja priključim bendu (Nothing Sacred) kao druga gitara, ali je na kraju ispalo da sam ja ušao u bend u trenutku kada ga je on napustio. Nothing Sacred i moj već pomenuti bend ROV su imali zajedničku svirku u Smederevu i nakon svirke moji sadašnji drugari iz benda Nothing Sacred, Baške i Cvele, su prišli i pitali me da im se pridružim.

Da, postojao je izvestan strah, ali isključivo u delu pisanja tekstova. U svim tim projektima nikad nisam imao problem sa muzikom i komponovanjem, uvek sam bio aktivan u tom delu, ali pisanje tekstova je bilo nešto što nisam radio – u ROV-u je tekstove pisao Bojan, a u SquantaX-u Sale. Međutim, to sam vremenom uspeo da prevaziđem. Sada mi se čini da je nakon ovog prvog izdanja strah praktično nestao i da će mi pisanje u narednom periodu ići mnogo lakše.

K: Kolika je odgovornost koju si kao lider/frontmen benda morao da preuzmeš? U Kidalici se na bubnju pridružuje Terza, a na basu Cvele, obojica su prijatelji i kolege iz gorepomenutog benda Nothing Sacred.

Đ: Cvele i Terza su pre svega dobri momci. Smatram da je kolektiv u bendovskoj priči jako bitan. Pored kreativnosti , važno je i sa kim deliš prostor i razmenjuješ energiju. Nije bilo neke velike dodatne odgovornosti. Već imamo hemiju u Nothing Sacred-u , pa je u ovom slučaju više bilo pitanje kako će njih dvojica interpretirati pesme koje sam im prezentovao, jer im žanrovski nisu toliko bile bliske. Brzo su se uklopili i dosta mi pomogli oko aranžmana, da se sve te pesme slože i zaokruže na pravi način, tako da je ceo proces išao prilično glatko i prirodno.

Anđela: U ovoj pesmi postoji mesto susreta, prostor koji pruža sklonište i toplinu. Deluje kao da je taj prostor internalizovan i zaštićen, ali ako bismo ipak pokušali da ga zamislimo, kako bi izgledao?

Đ: Taj prostor bi izgledao kao Saletova interpretacija pesme kroz spot. Ceo estetski svet, boje, atmosfera i posebno vatra koja je prisutna sve vreme. I to je najbliže onome kako taj prostor zapravo izgleda. Samo što nije toplo i bajkovito sklonište, već nešto mnogo življe i haotičnije. Prostor koji nosi snažnu, sirovu emociju.

A: Kako je građen ovaj svet koji upoznajemo kroz Kidalica EP, kao niz prepreka ili proces razrešenja?

Đ: Bend Kidalica nastaje nakon perioda buđenja, promene životnih navika. Ideje koje su u njemu prisutne zapravo dolaze iz ranijeg stanja u kom je moj život bio znatno haotičniji i uzburkaniji. Faza razrešenja i smirivanja dešava se u momentu kada sam se preselio u Beograd, a posebno kada se bend realizovao i dobio konkretan oblik. Tada stvari počinju da se slažu, ali ideje iz ranijeg perioda se ne gase, već se načinju ponovo u nešto stabilnijem kontekstu. Zato ceo EP mogu da okarakterišem kao razrešenje. Dolazi iz haosa, ali se prevodi u strukturisan, promišljen i psihički stabilniji izraz.

A: Pesme nas uvlače u niz stanja; ne možemo da potrčimo u snu, lebdimo bez mogućnosti sletanja. Da li ti je bilo važno da slušalac ostane „zarobljen’’ u tom kretanju do samog kraja?

Đ: Iskreno, nije nam bilo važno da slušalac ostane zarobljen do samog kraja, gde se stvara razrešenje, niti vođen ka bilo kakvom konkretnom osećaju. Više je to način na koji su se pesme prirodno složile, a kako ih ko doživi - da li kao zatvoren krug i intezivnu priču koja dobija razrešenje na kraju, ili kao nešto intezivno što ostavlja slušaoca u tom stanju i nakon završetka pesme, to nije bio cilj koji smo svesno postavljali.

A: Gitara u albumu stvara prostor, a glas nas vodi kroz prostor, kao vodič, osvetljenje. Objasni nam kako si stvorio taj odnos.

Đ: Gitara, bas i bubanj su u stvari napravili taj osnovni prostor, da. Te pesme su u početku uvek instrumentali koje mi snimimo na probama. Kasnije ih slušam i preko toga pišem i pevam, gledajući šta se uopšte uklapa i na koji način bih vokalno mogao da uđem u te strukture. 

A: Da li je Kidalica nešto što nastaje noću, danju, na određenom mestu ili svuda, koji su to neophodni uslovi za stvaranje?

Đ: Kidalica kao bend u velikoj meri koristi ideje elektronske muzike koju sam ranije radio. Ta muzika je uglavnom nastajala noću, u stanu o kom smo prethodno pričali. Danas je proces dosta jednostavniji u kontekstu samog benda. Te stare ideje se praktično ponovo otvaraju, gde ih dalje razvijamo zajedno. Prave se strukture i aranžmani, instrumentali dobijaju svoj oblik i na samom kraju vokal i finalno oblikovanje pesme.

A: Kada bi mogao da prespavaš u jednoj pesmi, koja bi to pesma bila?

Đ: Možda Vanishing od benda A Perfect Cirlce ili bilo šta sa Thirteenth Step-a. Tu bih mogao da prespavam.

A: Po završetku albuma imamo osećaj kao da je junak stigao na cilj nakon veoma dugog puta. Šta sve može da se vidi na tom putu, da li su se junaku pridruživala razna stvorenja i kakva je bila atmosfera?

Đ: Bilo je tu raznih mračnih stvorenja, potogotovo u ranijem periodu stvaralaštva. Taj put je bio dug i haotičan, ali neophodan. Nakon toga, formiranjem benda i radom na ovom EP-ju, sve više se odmičem od takve atmosfere. Sam redosled pesama je bio naša mala slagalica. Igrali smo se, slagali pesme tako da izdanje ima svoj uvod, razradu i zaključak - na početku junak se budi iz haosa koji mu je prethodio, a rekao bih da na kraju ipak nalazi snage da mirno može da zaspi.


Debi EP Kidalica će od sutra, 16. aprila, biti dostupan na svim striming platformama. Pratite naš sajt i Instagram stranicu za više informacija.

Pitanja pripremile: Kristina i Anđela Milosavljević.
Artwork za tekst: Anđela Milosavljević