Niška petorka Sky Hook je uz Mrak prvi projekat koji se pridružio ZK ekipi 2025. godine. Od tada su izbacili par singlova i prvi album, a izgleda će biti i prvi ZK bend koji će zasvirati u novoj godini. Tim povodom, popričali smo sa Aleksom Markovićem o iskustvu stvaranja i izdavanja prvog albuma, o Nišu i temama koje prožimaju stvaralaštvo ovog benda, a sve to ćete neposredno moći da čujete kroz izvođenje pesama sa njihovog debi albuma Gde ptice lete, u Spratu 17. januara.

Da krenemo od činjenice da vam je ovo prvi album, niste „novajlije" imate staž na sceni, ali album je prvenac. Kakvo je bilo iskustvo pravljenja celine?

Bend je formalno nastao 2023. godine, ali korene vuče mnogo unazad. Neke od pesama na albumu nastajale su dugo i postepeno, menjajući svoj oblik kao što se smenjuju godišnja doba.

Iskustvo snimanja ovog prvog albuma bilo je drugačije od onog što sam očekivao. Mnoge pesme su nastale mnogo pre benda, a malo njih sa bendom, jer sam dugo tražio ekipu koja deli viziju i moj muzički ukus.

S obzirom na to da smo svi u tom trenutku bili studenti, novca je nedostajalo, a materijala je bilo na pretek. Želja nam je bila da ovo snimanje zaista odradimo kvalitetno. Ali, kako bi mi to snimili onako kako želimo, bilo nam je potrebno vremena, kog smo imali najviše u tom trenutku, tako da smo odlučili da ćemo sve snimiti sami. Pošto se još od srednje škole krenuo da se bavim muzičkom produkcijom, znao sam šta je potrebno da se to snimi dobro.

Finalne verzije pesama snimane su u leto 2024. godine. David i ja (Aleksa) smo išli kod mog prijatelja, Alekse Paskaša, koji je napisao tekst, pevao i radio muziku sa mnom za pesmu Melburn, po dodatnu opremu koja nam je bila neophodna, pre svega Marshall pojačalo. Nosili smo ga na rukama preko pola grada po letnjoj žezi, da bismo stigli do moje sobe, preuredili je i pripremili za snimanje. Vokali i gitare su prvenstveno snimljeni kod mene, dok smo bas snimali kod Čede u „Podrumčetu". Jedinu pesmu koju smo kompletnu snimili u studiju je Tonemo, koju smo radili u Match Box Studiju, kod Dejana Krasića iz benda Arnold Layne & Alhemija.

Kоliko je ceo proces zahtevao truda, mimo tehničkih stvari poput snimanja, koliko je bilo kreativno zahtevno i na kraju, kako ste zadovoljni ishodom?

Reći da je ceo proces zahtevao mnogo truda bilo bi potcenjivanje. S obzirom na to da sam bio zadužen za snimanje, miksanje i sviranje, to je u određenim trenucima bilo zaista bilo naporno. Budući da je ovo naš prvi album, imali smo potpunu kreativnu slobodu. Mogli bismo reći da je sve što smo radili bilo novo za bend, jer nismo imali nikakva prethodna iskustva koja bismo ponavljali. To sam shvatio tek kasnije, sada kada smo krenuli da radimo na novom materijalu, gde je imperativ da podignemo nivo kako se ne bismo ponavljali i koristili iste „fazone" kao na albumu prvencu.

Zvuk vam je težak što se atmosfere tiče, nekada ide sporo, nekad „vozi", nekada je za njihanje, nekad za ples, ali generalni utisak mi je da često plesnim i svetlim rifovima kao da prkosite toj malo mračnijoj atmosferi. Šta je to što mislite da vas inspiriše na ovakav zvuk, da li se radi o metodično izabranom stilu ili više o osećaju koji je doveo do tog krajnjeg zvuka?

Sam doprinos tom zvuku, verujem da su dali Metallica i Oasis. Jedan drug moj, davno još, opisao je moj stil sviranja gitare kao spoj Hetfildove preciznosti i agresivnosti pomešan sa melodičnim i nežnim sviranjem Noela Galagera. Kako je to nešto što sam najviše slušao i svirao, prirodno je da kompnujem nešto u tom stilu.

Sve to, uz sklop mog trenutnog osećanja i raspoloženja i nekog trećeg benda kog sam slušao tih dana, dalo je muzici tu atmosferu. Sama pesma, po kojoj je album i dobio ime, Gde Ptice Lete, mozda nekako najbolje prikazuje tu atmosferu, kroz monotonije strofe do melodicne eksplozije u refrenu.

Tekstovi takođe umeju da budu umereno pesimistični (ili jednostavno realistični), a često naglašavaju i neku borbu, koja se vodi bilo kroz odnose, bilo kroz okolinu, pa me zanima koliko crpite inspiraciju iz ličnih iskustava i ličnih borbi?

Gotovo sve na albumu je lično. Svako od nas ko je pisao tekst, pisao je o onome što je osećao. Nije retkost da smo se u tim trenucima i slično osećali, te su deo teksta Davidova, a deo moja osećanja.

Melburn je verovatno najmračnija pesma na albumu u svakom pogledu. Muzika je nastala dok sam ja prolazio kroz gubitak člana porodice, dok je Aleksa Paskašu, koji je pisao tekst, takođe imao neke lične probleme. Sav taj naboj emocija proizveo je tu pesmu. Nastala je davno, još 2021. godine, ali me je predugo podsećala na taj životni period, te smo je stavili sa strane. Jednog dana me je Aleksa Paskaš pitao zašto je ne bismo stavili na album.

Preslušao sam je ponovo nakon dužeg vremena, i nekako me je taj osećaj jednostavno prošao. Odlučili smo da je ipak objavimo uz neke izmene. Vreme leči sve rane, ali ožiljci ipak ostaju.

Pesma Gde Ptice Lete zapravo sadrži najmanje ličnih stvari iz naših života. Nastala je početkom 2022. godine. Tekst je nekako od samog starta bio apstraktan, pevajući o nečemu što je veće od nas samih. Ljudi su je doživeli na različite načine i retko kada isto. Možda mi je ona baš zato i najdraža.

Primećujem i da je grad motiv koji često koristite, znam da niste svi iz Niša, ali ste niški bend, koliko vam je grad u kojem živite i stvarate bitan u kreativnom procesu?

Meni lično je veoma bitan. Svako mesto, na kraju krajeva, nosi neku svoju priču. Međutim, u tekstovima se „grad" ne odnosi toliko na sam Niš, koliko na taj gradski, odnosno urbani duh i aspekt života. Voleo bih da u budućnosti tu bude i neka pesma koja će više pričati o samom Nišu, koja će biti malo lokalnija po tematici, mozda nešto slično kao Dobri Isak, ili tako nešto.

Niš je oduvek bio jedan od rokenrol centara na jugu, bar je meni bio bitan u osnovnoj i srednjoj školi, a onome ko prati jasno je da se i dalje svira, da novih bendova ima, pa me zanima šta biste ocenili kao najveći nedostatak scene u smislu šta je ono što je potrebno niškoj sceni?

Trenutno najviše nedostaje prostora za sviranje i finansijska podrška grada ili države za ovo čime se mi bavimo. Kada su se pre nekoliko godina pojavili novi adekvatni prostori, scena je zaista oživela i privukla je dosta novih bendova, ali i dosta bendova van Niša, koji godinama nisu dolazili su krenuli ponovo da nastupaju, i neretko je neko od nas sa scene bio predgrupa njima.

Međutim, sada kada su se ta mesta ugasila, smanjile su se i prilike da se pruži prostor mlađima, onima koji tek treba da prvi put nastupe.

Iako se čuje uticaj nekoliko različitih žanrova, ponekad i u samoj jednoj pesmi, imate poprilično autentičan zvuk, da li ste to svesno radili i koliko vam je bitno da budete svoji, odnosno da to što radite bude što jedinstvenije?

Apsolutno! Čitava ideja iza muzike koju sam stvarao bila je da bude jednostavnijeg tipa u poređenju sa onim što se sviralo u okruženju. Nekako je u periodu kada je muzika za album nastajala, previše bendova oko mene sviralo nešto eksperimentalno. Sve više i više grupa se okretalo tom tipu zvuka, usled čega je klasični alt-rok praktično ispario. Verovao sam da je to pravi smer kojim treba da se krene, jer iako sama srž muzike možda nije revolucionarna, po mom mišljenju, to je definitivno nešto što na niškoj sceni nedostaje.