Već je pet godina prošlo od svečanosti u Domu Omladine kada smo bili okruženi balonima. Ne bih rekla da se proslava 20 godina Virvela preterano razlikovala u pogledu mojih ličnih senzacija tokom samog koncerta. Jednako sam bila uzbuđena i nestrpljiva kao i pred svaki drugi, ali ipak - svečanost. Volim rođendane i proslave i logično je da ću poludeti ako vidim da je nekom albumu/bendu koji volim godišnjica. Tako je bilo i na Virvelu. Da li da obučem Virvel majicu ili nežno-plavu košulju, da pokažem da zaista razumem važnost događaja. Ipak plava košulja, a Tamara se odlučila za boju balona.

Od tada sam Virvel čula još puno puta. Izdvojila bih koncert u CK13 na kome nije bilo puno ljudi, ali sam tada prvi put čula da sviraju Postoji druga mogućnost. Kao neko ko Virvel sluša sada već 9 godina, do sada bi trebalo da sam preslušala celu diskografiju, ali nisam. Možda zato što ih isuviše volim da bih tek tako otkrila sve odjednom. Nadam se da imam još godina života na raspolaganju i da će se tu otkrivati stare stvari, a za nove ne brinem, bend uveliko stvara i svira.

Drugarima često kažem „blago tebi, ti slušaš ovo prvi put”, ali ja se ovako osećam svaki put pred Virvelom. Ne znam šta se tu dešava, ali nije bilo koncerta da moje telo nije oduševljeno odreagovalo na Idemo u kraću šetnju, moramo da razgovaramo. Ovu pesmu ne prati samo oduševljenje, već i trepet od samog naziva pesme i bučnih gitara sa početka. Mnogi razgovori koji počinju ovom rečenicom se i ne završe baš najspretnije, ni najsretnije. Svaki naredni put je prvi put, možda i bolji. Jedne godine sam u Elektropioniru bila raznesena gorepomenutom pesmom, pa se Tijana (bas/vokal) spustila na kolena kako bi bila negde u mojoj visini i približila mi je bas tako da je izgledalo kao da svira samo meni, na uvo, kao tamburaši. Naravno, time se uvek hvalim i nekako smatram tu pesmu svojom! Kako nisam htela da „istražujem” bend odjednom, tako do 2021. godine nisam ni u potpunosti znala tekst pesme. „...roditelj, prijatelji, ne razumeju…”, šta se tu uopšte dešava?

Pitala sam da izađem ranije sa posla (iz Pivodroma) 2019. godine kako bih stigla na Virvel, koji je tada svirao na Beer Fest-u (legendarna godina). Trčali smo po blatu iz različitih pravaca, moj drug Niko i ja, da bismo u skoku i zagrljaju dočekali Dane. 

Niko o svom prvom koncertu Virvela:

Postoji ta ideja da se koncerti mere po tome koliko imaš osećaj da se muzika svira samo za tebe. Te večeri sam to osetio najintenzivnije, a i svako ko je bio tu, barem je tako izgledalo. Ja često intenzitet događaja merim i po tome da li mogu da se setim šta sam imao na sebi. Te večeri pamtim tačno ciklama košulju sa ružama i pamtim da sam prvi put pustio suzu na nekoj svirci ili koncertu (drugi i poslednji put je bio Slowdive u Brockwell parku, što na neki magičan način deluje kao zatvaranje kruga). Nije to bilo ništa dramatično, samo je nešto te večeri prešlo granicu onoga što mogu da zadržim u sebi. Posebno pamtim Tijanin pogled, koji je tako lelujao po bašti KC Grada i samo povremeno se susreo sa mojim. Ti kratki susreti nosili su u isto vreme i težinu i lakoću, kao da sam u njima mogao da kažem sve što mislim, otkrijem svoje tajne, drugu stranu, i da će kroz sve to sa mnom ostati.

Virvel čine Tijana Drobac (vokal/bas), Dejan Drobac (gitara), Zoran Stojičić (gitara) i Dragan Đurić (bubanj). U nastavku sledi razgovor sa Tijanom i Dejanom, uz srdačan pozdrav Zoranu i Draganu.

---

Kristina: Uspela sam da vam napišem pesmu i da snimim epizodu radio emisije pre nego da vam se obratim lično i pitam šta me zanima. U poslednjih par nedelja je više ljudi radio intervju sa vama i ne sećam se kada ste poslednji put bili ovoliko medijski pokriveni. Izgleda da je Changeover ekipa svesna toga na kakav je bend naletela. Čini mi se da vam je nastup na gorepomenutom Changeover festivalu zaista doneo novu publiku i koliko se sećam, jedan ste od retkih bendova kojima su tada tražili bis. Kakav vam je bio provod tada i kakav je osećaj biti „otkriven” na ovaj način posle 25 godina?

Virvel (Dejan i Tijana): Changeover je bio fenomenalno iskustvo, fantastična organizacija, a i tretman koji smo tamo dobili je zaista bio sjajan..i sam naš nastup je bio odličan sa gomilom nove, dobrim delom ruske publike, koja je fenomenalno reagovala. Verovatno je najlepši osećaj doći do novih, pretežno mladih ljud, koji prepoznaju šta je to što pokušavamo da kažemo.

K: Već devet godina posećujem vaše koncerte i moram da kažem da ste jedini bend koji je uvek imao osećaja za srednjoškolce/studente i davao popuste na cenu karte, nekada i besplatan ulaz. U skorašnjem intervjuu ste rekli da više od 50% vaše publike čine upravo mlađe generacije i naravno, mogu da potvrdim to (iako su godine nebitne!!!). Deluje mi kao da su koncerti Virvela stvoreni za prvi dejt, proslavu rođendana, pokušaja da se ljudi možda nakon svađe pomire. Da li možda imate neku omiljenu „priču” sa koncerta, bilo da se nešto desilo bendu lično ili ljudima iz publike?

Virvel: Već godinama insitiramo na tome što spominješ, kad god je u našoj mogućnosti insistiramo da cena karte za mlade bude što povoljnija, tako će biti  i ovog puta u Zappa Barci. Nije nam normalno da se bendovi žale kako nema mlade publike na koncertima, a onda ništa ne rade po tom pitanju... Teško je sad izdvojiti jednu priču, ali zaista smo baš dosta priča čuli, tipa, e, nas dvoje smo se „smuvali” na vašem koncertu...

K: Ognjena, vašeg sina, sam prvi put videla sa društvom u Dorćol Placu, ne sećam se sada koje godine, ali oko 2018. Kada je i njihov bend Karpo nastajao. Bio je u Sonic Youth majici, pomalo podsećao na Dejana, tako da sam nekako pretpostavila da ste u srodstvu hahah. Tada sam prvi put videla kako je ta ekipa poludela uz A sve neki fini svet - izuzetno nostalgičnu pesmu, sa sve „a Virvel je na radiju svirao i bilo je kao pre…” stihovima. Deluje mi kao da ste tu pesmu možda napisali svojim prijateljima ili uopšte kao proslavu mladosti i bilo mi je prelepo kako se ukršta sa mladošću druge generacije. Da li postoji neka prijateljska priča iza te pesme i zašto mislite da je baš ona odabrana kao „himna mladosti i prijatelja”?

Virvel: Pesma se zaista izdvojila kao neka vrsta „himne”, ali sama se izborila za taj status :) U pravu si za tu nostalgiju koju nosi, i bavi se našim prijateljima, nekim nesnađenostima, očekivanjima, i taj stih koji spominješ je autobiografski, zaista je Virvel svirao sa radija, Diskomer Studija B...imali smo sudar, prilično ozbiljan, i ja (Dejan) sklanjam malog Ognjena sa strane da sedne pored Tijane, ona onako u šoku, sedam da otvorim gepek da obezbedim kola onim trouglom, i ostajem da sedim potpuno sluđen...Tijana me gleda, šta se događa, da li mi je dobro... a u stvari, sa radija u tom trenutku kreće Opet Jutro, na Diskomeru...potpuno ludilo. „....i bar na tren izgledalo je sve, da dobro je.”

K: I nakon dvadeset pet godina, entuzijazam je tu, snimaju se singlovi, albumi, spotovi. U publici je nekad manje, nekad više ljudi, ali sve je to nevažno i nikako ne utiče na magiju i hemiju koja postoji na bini. Skoro uvek imate guitar clash u nekom momentu na svirci, a i Dejan u poslednje vreme silazi sa bine u publiku. Jako me zanima da li vam je ikada nešto od bivanja u bendu dosadilo? Da li ste ikada osetili kao da se stvari ponavljaju ili vam je svaki put drugačije i ako da, šta najviše utiče da tako bude? 

Virvel: Ne čini se da će ikada da dosadi, evo upravo smo se vratili iz Praga gde smo svirali prvi put, i svaki put je ta radost i uzbuđenje tu. Kada toga ne bi bilo ne bismo ni svirali. Ta događanja na bini su uglavnom reakcija na publiku, ako je publika „mrtva” i mi ćemo biti mirniji, ako nas podigne, nemamo pojma gde će da nas odvede, nemamo nikakav plan kako ćemo se ponašati na bini, čak nas dosta nerviraju bendovi kod kojih znaš tačan scenario nastupa, kad se skače, kad se ne znam šta već dešava...

K: Kad smo kod porodične ljubavi, volela bih da spomenem i pesmu Neobična banda koju obožavam i koja mnoge rasplače na vašim koncertima. Jedini album koji sam zapravo slušala od početka do kraja je Žena sa bradom, patuljak, idiot. Ne samo kad je izašao, već i mnogo puta od tada. Nekako taj album povezujem sa Slowdive - Slowdive, jer su oba albuma objavljena kad ja već nekoliko godina slušam bend i osećam ogromnu privilegiju što sam tu u trenutku objavljivanja. Bio je Novembar 2019. godine, jako hladno, čekala sam noćni bus kod studentskog trga i pustila album. Ne znam da li znam za pesmu pored Neobične bande koja je tako konkretan dokaz ljubavi prema deci. Služi da uteši, ohrabri i prenese sentiment vremena koje je provedeno zajedno. Možete li da mi kažete nešto više o trenutku kada je nastala ova pesma i takođe me zanima da li vi imate pesmu nekog benda koja je ovako dirljiva i namenjena porodici kao vaša banda?

Virvel: Pa sve si rekla, ne znam šta dodati posle ovako divnog uvoda... Pesma je nastala kada je naše mlađe dete, Janja, imala možda godinu dana; Tijana je uspavljuje, Zoran i ja džemujemo tiho u drugoj sobi, i nekada samo klikne.. Tijana je jako brzo imala i tekst. Pesma jeste o deci, odrastanju, prolaznosti, ali Janja je doživljava svojom, i to je to, nema diskusije sa njom.

Zanimljivo ti je pitanje o nekoj pesmi koja nosi sličnu emociju, prvo pada na pamet Bill Callahan i čitav album Sometimes I Wish We Were An Eagle, to je ta potpuno ogoljena i direktna emocija, remek delo.

K: Tijana, uvek odvažna, odlučna i elegantna jeste po mom mišljenju simbol benda. Tokom svih recitativnih, tiših delova pesama, kada tekstovi dolaze do izražaja, pogledom prodireš u publiku, ponekad namigneš, nasmeješ se ili nas pratiš ozbiljnim izrazom lica. Kada je bio koncert u bašti KC Grada, moj drug je tada prvi put slušao vaš koncert i danima nakon toga je govorio o mističnosti tih pogleda. Da li se osećaš povezano sa publikom tokom tih deonica i razmene pogleda? Takođe, da li si imala neke uzore kada je muzika u pitanju, bilo u pogledu stava, frizure, ponašanja na bini ili bilo čega drugog ako ti pada na pamet?

Virvel (Tijana): Kada si na bini to je poseban osećaj i stanje uma. Zažmuriš i pustiš da te nosi šta se u tom trenutku dešava. Mi nikada nismo planirali ili unapred osmislili šta ćemo da radimo na koncertu. A, publika je tu da svojom energijom zaokruži ceo događaj. Ponekad ti stvarno neko privuče posebnu pažnju, jer zanimljivo je kako ljudi mogu da reaguju na emociju. 

Inače, ok je imati uzore, ali mislim da je najvažnije biti svoj, baš onakav kakav jesi, jer to što imaš je posebno i jedinstveno. Ne treba nikoga kopirati i želeti da budeš neko drugi... čak i kada je frizura u pitanju.

K: Kao što sam gore pomenula, ovih dana ste gostovali kod Kesića, radili intervjue za Buro, Nedeljnik, Oblakoder, verovatno još nešto što sam propustila, ali medijska pokrivenost je tu. Kakav je bio standard kada ste počeli da stvarate? Gde ste jako želeli da se pojavite, u smislu televizije/časopisa ili možda na nečijem blogu?

Virvel: Već je poznata naša zatvorenost na samom početku, u to vreme je mnogo lakše bilo da nas pitaš gde nećemo da se pojavimo nego gde želimo... u svakom slučaju uvek nam je bilo važno da taj razgovor ima smisla, da ne vređa inteligenciju. Evo imali smo sreće da u poslednje vreme takve razgovore zaista vodimo, da publika zaista saznaje nešto novo i dublje...Retko kada se sagovotnik pripremi za intervju, pa to uglavnom budu generisana, dosadna pitanja. Ovih nekoliko intervjua zaista nije takvo.

K: Idemo u kraću šetnju, moramo da razgovaramo - molim vas, recite mi sve o ovoj pesmi što treba da znam!!!!!!!!

Virvel: Šetnja je zaista posebna pesma, neverovatno je koliko je uspela da se izdvoji... 7 minuta beskrajnog uvoda, nikakve strukture u smislu strofa/refrena, tipično virvelovska epopeja, sa šaputanjem, sa bukom... Skoro smo pričali kako je snimana kod Zorana u sobi na Banjici, negde u pesmi se može čuti kako komšinica lupa u radijator da prestanemo :)

I onda doživimo da se peva na koncertima, kao himna, neverovatno. Sam tekst je priča o dvoje naših prijatelja, jedna neostvarena ljubavna priča od pre 25 godina.

K: Da li postoji još nešto u životu što međusobno delite kao ljubav prema muzici? Da li gledate utakmice zajedno, filmove ili nešto treće?

Virvel: Muzika je sve, van toga tu su standardne životne stvari, ništa posebno... Zoran i Dejan dele ljubav prema KK Crvena Zvezda, manijakalno prate sve utakmice Evrolige. Tijana je fanatik za skijanjem, čuveni beli Precision bas, koji gledate već 25 godina na sredini bine, je zarađen davanjem časova iz skijanja.

K: Nedavno ste objavili novi singl i spot U vrtlogu, koji ste svirali premijerno na skorašnjim koncertima. Tekst možda jeste u neku ruku manje hermetičan u odnosu na neke prethodne i jasna je borba sa samim sobom, kao i neka vrsta bespomoćnosti. Teška godina je iza nas, a teško je i dalje. Viđali smo se na studentskim protestima i znam koliko ste se aktivno davali svim akcijama. Da li mislite da će novi album ili makar novi singlovi biti na neki način inspirisani borbama koje se vode, ne samo kod nas, već i u celom svetu? Kako se vi nosite sa time?

Virvel: Inspiracija je svuda, i sigurno da sve to ostavlja ogroman uticaj na nas... Ne verujem da ćemo se na direktan način baviti time u pesmama, to prosto nije naš način, ali tu je, pojaviće se na neki način. Užasna je situacija, mi se decenijama borimo protiv istog zla, ali je ranije makar svet delovao normalnije, ovo što se sada događa je horor. U vrtlogu jeste dosta lična pesma, ali je negde i univerzalna, i drago nam je da je tako i publika doživljava.

K: Pošto sam poslednja ili makar jedna od poslednjih koja radi intervju pre samog koncerta, imam priliku da pitam kakav je bio koncert u Pragu koji se desio 28. marta?

Virvel: Prag je bio više nego sjajan, evo odgovaramo na ova pitanja dan nakon povratka, i verovatno ćemo danima sređivati utiske. Naš veliki prijatelj Jakub Novosad, čovek koji je puno uradio, i radi za promociju kulture iz ovih krajeva u Češkoj, je bio neverovatan domaćin. Klub je bio super, u publici je bilo i dijaspore i lokalaca, i svi su nestvarno prihvatili Virvel. Jedno od onih posebnih večeri, koje će se pamtiti.

K: I poslednje pitanje, da li postoji neka pesma posvećena Idiott baru, i ako ne, da li postoje neke pesme koje ste tamo napisali?

Virvel: Idiot je mesto gde provodimo dosta vremena već 30 godina, tako da ima smisla to što pitaš, puno stvari vezanih za bend je tamo dogovarano ili čak rađeno, vrlo moguće da se i na nekim pesmama radilo tamo, makar u smislu diskusija o njima, ali nije konkretno nijedna nastala tamo.

 
Kratak, ali produhovljen razgovor sa Mašom Živković:

- Juče sam slušala Virvel i baš mi je palo na pamet kako mi njihova muzika zvuči kao da je od benda koji više ne postoji, iako su aktivni. Nekako kao muzika koja je baš pravljena tako da evocira da ne postoji bend.

- Je l' to dobro ili loše? 

- Dobro je, ali malo me plaši, kao muzika duhova. To je dakle muzika koja je pravljena da postoji zauvek, čak i kad bend prestane da postoji.