Građanima se čini da su političke opcije nezadovoljavajuće i da se dosta političkih partija svodi na sličan politički program i ideologiju, ali sa drugačijim imenom i slikom. Samim time, prirodno je da ljudi vape za političkim diskursom koji ne predstavlja puko ponavljanje istih floskula, praznih obećanja i, u većini slučaja, laži i obmana.

Društvene mreže su tu preuzele veliku ulogu, namerno ili ne, postavljajući okvire za stvaranje zajednica istomišljenika, kao i za političko aktiviranje i zagovaranje određenih stavova ili programa.

Vrlo je jasno da svi aktuelni politički akteri pokušavaju da se uguraju u tu Internet arenu i da zadobiju što veću podršku mlađih generacija, koje dominiraju društvenim mrežama. Međutim većini to ne uspeva i na kraju čak dođe i do kontraefekta, sa slučajevima gde javnost kreće da ih ismeva, videvši koliko očajno pokušavaju da budu u koraku sa trendovima (setimo se Gorana Vesića kako peva na kineskom na Tiktoku) koje ni ne razumeju. Skoro svaka politička kampanja se danas vodi na više nivoa – sa biračima direktno, bilo to kroz „door to door“ kampanje, kroz mitinge, proteste ili nešto treće; preko tradicionalnih medija kao što su novine, televizija, radio (za slučaj da neko i dalje i to sluša); i preko društvenih mreža, u koje mogu da se uzmu u obzir najviše Instagram, Tiktok i X (tj. Twitter kako će meni ostati doveka).

Da ne dužim priču, kroz te silne kampanje na Internetu jedno od sredstava koje se koristi jesu i mimovi, digitalni sadržaji koji se neverovatnom brzinom mogu proširiti među korisnicima. Kroz mimove svašta može da se artikuliše, a da stvaralac ne mora da iskoristi više od par reči i par slika, samo dok se uklapa u društveni kontekst kojem pripada. Niko realno ne razmišlja odakle oni dolaze ni ko ih pravi, jedino što je bitno jeste da su smešni, da mogu da se pošalju ljudima, upravo u tom smislu stvarajući konekcije koje bi možda teže bilo pokrenuti na neki drugi način.

Upravo u tome je njihova čar, ali olako mogu biti i sredstva propagande, na vrlo suptilan i prefinjen način.

Dodatno, većina mladih se informiše jedino preko društvenih mreža koje koriste, što znači da su skloniji da poveruju u informaciju koje vide na nekom mimu i koji možda podele dalje, ni ne razmišljajući o tome da li je to pouzdana informacija ili ne. Možda ih ni ne zanima da li je pouzdana, već da li će time moći da započnu neki razgovor na, u čemu se može ogledati socijalizacijski aspekt mimova.

Naravno, većina mimova nije napravljena sa namerom da promene nečija politička opredeljenja ili da pere ljudima mozgove, ali je zanimljivo koliko mogu jednostavno i lagano da usmere nečije razmišljanje na jednu ili drugu stranu, skoro neosetno. Poenta sa mimovima jeste da samo određeni milje može da ih razume i dešifruje, to jest oni koji su više onlajn i već su konzumirali određenu količinu digitalnih sadržaja pre toga. Tako se stvara situacija da je vrlo teško nekome sa strane objasniti o čemu uopšte sam mim govori, što stvara jednu vrstu diferencijacije govora i vokabulara među generacijama, ali opet povezuje generacije globalno, u smislu da se mladi mogu sporazumeti o mimovima sa nekim iz drugog kraja sveta, zahvaljujući globalizaciji popularne kulture, kao i raznih subkultura.

Evo jednog primera interesantog mima koji je možda trunčicu kompleksniji od uobičajenih ali sa jakom porukom:

Radi se o aluziji na dvopartijski sistem u SAD-u, to jest na stav da Demokratska i Republikanska stranka nemaju veće razlike u svojim delovanjima i programima, već samo postoje da bi veštački pravile razlike u narodu i osigurale tako polarizacijom da elite ostanu na vlasti. Ovaj mim ima 55,6 hiljada lajkova i preuzet je sa profila @the_political_compass koji ima 940 hiljada pratilaca i često postavlja sličnu vrstu sadržaja.

Pošto mimovi sve više dobivaju političko značenje, naravno i političari su krenuli da ih koriste, neki bolje, neki ne baš. Evo za primer dva mima, koja je Laburistička stranka Ujedinjenog Kraljevstva postavila na svoj Instagram nalog:

Jasno je koja je svrha ovde – što više diskreditovati Reform UK i Konzervativce, koji su im protivnici. Međutim, ovi mimovi nisu baš postigli ono što su možda njihovi stvaraoci hteli. Nisu preterano duhoviti ni dovitljivi, i ispadaju pre zastarelo i nerelevantno.

Određeni političari, kao na primer novoizabrani gradonačelnik Njujorka, Zohran Mamdani, pokazuju se se kao vrlo vešti u navigiranju Internet arenom, koristeći razne formate, od mimova do Tiktok videa. Definitivno mu je to digitalno prisustvo podiglo rejting kod mlađih generacija, što je, među ostalim aspektima njegove kampanje, uticalo na njegovu pobedu.

Isto tako je i Tramp koristio društvene mreže, u nameri da, kako je govorio, isključi posrednika između njega i naroda i da mu se direktno obrati. To mu je očigledno upalilo, ali čini se da trenutno ni on sam, ni njegov tim, više ne mogu da izvedu to, a ne mogu ni da kontrolišu niti usmeravaju diskurs o Trampu na mrežama.

Prateći razne izborne kampanje globalno, vidi se tendencija da se sve više ljudi opredeljuje preko mreža, da se bitka za glasove odvija na Internetu i da vrlo brzo može biti odlučujuća.

Očigledno je da politika mora da se gleda kroz drugačiju prizmu danas i da će se ta prizma sve više menjati, sa napretkom i širenjem veštačke inteligencije, zbog koje može biti sve teže odrediti šta je stvarno, i koja može predstavljati nepouzdan izvor informacija u vezi svega političkog. Težak je zadatak prosečnog čoveka da se orijentiše kroz more raznih sadržaja i da proba da dešifruje šta može biti namerno napravljeno da utiče na nečije stavove, a šta ne. Međutim, ovu pojavu možemo shvatiti i pozitivno, tako da svako od nas ima platformu da utiče na ljude, da širi svest o određenim problemima. Svi se lakše mogu okupljati i organizovati na razne načine, kao i pobuniti.