Prethodna tri teksta bavila su se, direktno ili posredno, temama protesta i blokada. Prvu sezonu tekstova sam završio esejem o postmoderni, te je imalo smisla da „protestnu trilogiju” završim „Transmetropolitanom” i time zaokružim drugu sezonu.

Međutim, prethodni tekstovi nisu govorili samo o protestima, već i o tome kako se naša imena, osećaj pripadnosti i vesti demonizuju i okreću protiv nas od strane režima i autoriteta. Imam potrebu da se današnjim tekstom blago nadovežem na prethodni, i da umesto „priča koje lažu” razmotrim „priče koje menjaju”. Pisanje o tom kontrastu između očuvanja i promene status kvoa nekako inherentno zalazi u problematiku modernih i komercijalnih stripova.

Nekoliko puta u životu doveo sam sebe u zamku traganja za nekim prostim pojmom koji će služiti kao odgovor na sva kompleksna pitanja. Tokom pandemije, taj pojam je bio „promena”. Odnosno – sve što je promenljivo mora biti dobro, a sve što je fiksno mora biti loše. Ili, po citatu Persi Šelija: „Čovekovo juče nikad ne liči na njegovo sutra; Ništa ne traje osim promenljivosti.”

Nedavno sam pročitao stripove pisca koji pokazuje sličnu opsesiju pojmom promene. Današnja okvirna tema je psihomagija i kako priča može promeniti svet. Dotaći ću se Alan Murove „Prometeje” i Morisonovih „Nevidljivih“, ali će glavni fokus biti na Aleš Kotovoj „Površini” i stripu koji se bukvalno zove „Promena“. Kao i prethodno finale sezone, i ovo će biti manje formalno.

O čemu zapravo želim da govorim, uprkos ovom razbacanom uvodu? Ne o priči, već o efektu priče. Shodno tome, neću ubacivati citate kao inače. Za potrebe ovog teksta precizni citati nisu bitni, bitno je kako priče iza tih citata utiču na nas.

Umetnost je magija promena

Prvi put sam naišao na temu „Misao menja svet” u knjizi „Sapiens”, u kojoj Harari poentira da je najveća moć čovečanstva kreiranje kolektivnih fikcija. Novac ima moć jer verujemo da ima vrednost. Državne granice imaju moć jer verujemo da postoje. Sve što postoji oko nas i sve što je napravljeno ljudskim rukama je prvo započelo samo kao misao.

Međutim, Harari opisuje samo praktične i pragmatične kolektivne fikcije. Alan Mur dodaje umetnički i mistični aspekt. U svojim esejima, Mur opisuje magiju kao roditelja nauke (na primer, nauka navigacije je proizašla iz astrološke tradicije), a što više dete odrasta to više vidi svoje roditelje kao sramotu za svoj imidž. Danas gledamo na rituale i simboliku kao praznoverje, kao nešto što nema težinu, što ne može da donese promenu.

U „Prometeji“, Mur kaže da ništa nije neprirodno. Ako su nam pčelinje košnice lepe i prirode, isto tako je i odeća lepa i prirodna. I ona je prvo počela kao zamisao, a pre toga smo i mi, i odeća, i zamisao odeće, bili čestice u svemiru. Mur definiše magiju kao nauku manipulacije simbolima radi izazivanja promena unutar nas. Na osnovu te definicije najbolje današnje poređenje sa magijom je umetnost. Magija umetnosti pokriva ceo spektar, od plakanja na tužnu scenu iz knjige, do citata koji ti zauvek ostane urezan u glavi.  Može da te promeni na sekund, a može i da ti promeni ceo život.

Šta god čitao, u glavi čuješ svoj glas. Tako gledano – onaj koji čita je onaj koji baca čini koje je neko drugi zapisao. Promena je nevidljiva, ali uvek kreće kao zamisao.

Kad smo već kod reči „nevidljivo“, Morison je taj koji je uveo termin „hipersigil” ili „hiperpečat”. Sigil/pečat je vrsta vizuelnog simbola koji se koristi u magiji (poredim ga stilskom figurom u književnosti koja se zove „simbol“). Svrha pečata je da manifestuje nečiju želju u realnost. Strip „Nevidljivi” je hiperpečat jer svaki čitalac baca iste čini – to je magija na masovnom nivou (takozvana pop magija). Želja iza hiperpečata u „Nevidljivima” jeste da se kultura usmeri u pozitivnijem pravcu (i ako je ovo nešto što želite, molim vas pročitajte ovaj strip, potrebno nam je).

Pri završetku „Nevidljivih”, Morison kaže da je postao drugačija osoba od one koja je započela pisanje. Magija stripa bila je tolika da je tokom pisanja završio u bolnici jer je glavni lik pisan po njegovom liku, pa se sve što se desilo karakteru dogodilo i njemu: nasilje, bolest, veze sa ženama koje liče na likove iz stripa.

Pre nego što krenem na Aleš Kota, želim da dam jedan jako banalan i smešan primer rečenice koju bih nazvao magičnom, i koja očigledno ima efekta na mene i ljude direktno oko mene (a možda i šire, ne znam, ali nadam se da je ovo iskustvo koje deli više ljudi). U pitanju je citat iz pesme Dragane Todorović koji glasi „Neko mora, evo ja ću” i koji me direktno doveo, u pozitivnom smislu, u situacije u kojima ne bih sebe zamislio pre godinu dana. Ako nešto proizađe iz ovog teksta neka to bude to da sam oficijalno krstio ovaj citat magičnim pečatom.

Ima još magije u nama.

Promena I Površina

Obično bih u ovom delu pisao o likovima i istovremeno prepričivao i analizirao priču. Stil moram da promenim (ha ha) iz pragmatičnih razloga, jer oba stripa imaju dosta bitnih elemenata koji se prepliću. Fokusiraću se samo na epistolarni deo „Površine” koji povezuje oba stripa.

Bitno je napomenuti da je poslednja strana „Promene” ista kao prva strana četvrtog izdanja „Površine”. U „Promeni” pratimo lik Dablheda, pisca čija priča oživi i preti da uništi svet. Njegova priča dobija oblik Lavkraft monstruma, metafora za nešto „nepoznato”. U slučaju Dablheda to je izgubljeno detinjstvo. On je živeo sa birokratskim ocem i nasilnom majkom, što ga je ostavilo sa osećanjem napuštenosti.

Kontekst za ovo dobijamo u epistolarnim delovima „Površine”. U fiktivnom intervjuu Dablhed se priseća na to kako je kao dete pokušavao da ujedini porodicu, i kako je, i ako je dubinski mrzeo oba roditelja, češće bio na strani svoje majke. Zašto? To je ono „nepoznato” i nerazrešivo pitanje. Dablhed kaže da terapija i sećanja nisu bila dovoljna da donesu spokoj, pa je „Promena” bila način da se putem umetnosti suoči sa napuštenosti koju je osetio zbog svoje majke.

Lekcija koju nauči je da mora da vidi svoje roditelje kao ljude, specifično kao deca koja, kao i on, jedino žele da budu voljena. Dablhed objašnjava da pored stečenih trauma, inherentno nasleđuješ i traume svojih roditelja koje moraš da razrešiš sa sobom ako želiš da se ciklus generacijskih trauma prekine. Zbog roditelja, Dablhed je osećao da sve što je lepo mora nekad pući, i da svemu lepom kad tad dođe kraj. Putem fiktivne „Površine” Dablhed uči da oseti empatiju prema onom detetu koje je iz nepoznatih razloga odlučilo da ostane uz majku koja ga je tukla, i tako isceljuje „ženski” deo sebe – „Ništa nije suviše dobro da traje.”

Ovo se direktno nastavlja na četvrto izdanje „Površine” - Dablhed priča direktno sa nama, i otkrivamo da je on samo fiktivni alter ego pisca Aleš Kota. Aleš nam kaže da je „Promena” bukvalno promenila ceo njegov život, i da je polu-slučajno kreirao sigil/pečat koji je imao nameru da mu, i fizički i psihički, daruje zdraviji život. Radilo je zato što je toliko toga ličnog ostavio na stranici, umetnost je bila način da natera sebe da se suoči sa sećanjima na produktivan način. Da status kvo prošlosti transformiše u pozitivnu budućnost.

Međutim, to je bila samo polovina priče, jer još nije razrešio napuštenost koju je osećao zbog oca. „Površina” je način da isceli „muški” deo sebe. U narednim scenama Koš kaže kako je „Promena” donekle bila napisana da impresionira ljude umesto da se poveže sa njima. Da je taj strip nastao kako bi ljudi voleli i cenili Kota, a ne iz čiste ljubavi i želje da napiše strip. Kot je hteo da se dokaže, i ono što uči u finalnim scenama „Površine” je da je ta potreba upravo potekla sa očeve strane, koji je zbog birokratskih ambicija bio odsutan u Kotovom životu. I on je želeo da bude voljen. Svi roditelji su deca.

„Površina” je iz tog razloga izašla mnogo kasnije od „Promene” iako su oba napisana u isto vreme – Kot je promenio originalnu „Površinu” kako bi bila autentična i iskrena, a ne još jedna impresivnija „Promena”.

Nešto jako prosto

Da rezimiram sve što sam naučio ovde:
- Šeli: Jedino što se ne menja je promena
- Jana: Promena koju želiš mora od nekud da počne
- Harari: Sve što smo promenili u svetu došlo je iznutra
- Mur: Umetnost i strip su čini magije
- Morison: Umetnost i strip su čini promena
- Kot: Umetnost i strip su čini samoljublja

I ako sva tri navedena pisca stripova obrađuju sve tri čini, mislim da Kot najbolje uspeva da iskreno pokaže delove sebe, da kaže kada nije iskren, i da sve to prezentuje na ljudski način. Osećaj empatije mi je najizraženiji u njegovim delima.

I pošto volim da reflektujem strip o kome pišem, šta lično imam da priznam sebi i drugima? Možda to što i dalje mislim crno-belo i tražim proste odgovore za kompleksna pitanja. Nikad ne znam da li su ovi tekstovi samo „nešto jako prosto, ali natrpano kako bi izgledalo kompleksno”. A kao i Kot, želim da impresioniram i da kažem nešto originalno.

Možda je pametnije da samo kažem – nemam odgovor, jer realno, nemam ga. Ali… evo još jedna lična stvar o meni – mogu da čujem neku pouku hiljadu puta, a neću je skontati dok je ne čujem hiljadu i prvi put. Mur i Morison su mi rekli istu stvar, al sam je preko Kota zapravo osetio.

Ovaj tekst je u suštini „Kako promeniti svet? Psihomagija” ili „Kako promeniti svet? Promeni sebe” ili još prostije „Budi promena koju želiš da vidiš u svetu”, a veoma lako može da se pretvori i u onu kapitalističku „Vredan rad garantuje uspeh”. Milion ljudi je ovo reklo pre mene, a svet je takav kakav je. Svi na neki način pričamo isto. Neki će reći i da pričamo previše, a ne radimo dovoljno. Ključ je u tome što se svet ne može promeniti odjednom, ali dovoljno je da krene "od jednog". Magija je u tome što verujemo da je promena moguća.